Ovaj tekst jeste namenjen roditeljima sa decom i ne baš previše spremnim rekreativcima, ali to ne znači da i svi ostali ne trebaju da ove perjanice zlatiborske ponude uvrste u neke svoja proputovanja. Njihova lepota i značaj definitivno zaslužuju svačiju pažnju.
Između važnih saobraćajnica, magistralnog puta i pruge, kroz srce klisure ponosno teče Lim. Baškari se u nepristupačnom rečnom koritu koje je sám vekovima klesao stvarajući prelepe klisurske pejzaže. Baš to je put kojim ćemo splavariti i osetiti sve čari adrenalinske avanture. Kroz 25km bili smo prepušteni ćudljivoj naravi zelenog Lima.
Drugo jutro ekspedicije po centralnoj Crnoj Gori me je zateklo na podu školske učionice gde smo svi spavali u vrećama, spakovani kao sardine. Možda bi, u nekim drugim okolnostima, to noćenje pamtio kao neudobno, ali ne i tada. Tog dana, u iščekivanju jednog od najlepših kanjona Balkana, ništa nije moglo da poremeti dobru atmosferu.
Moćne crnogorske planine predstavljaju šok za sva čula. Iznad ogromnih zelenih prostranstava uzdižu se, kao sečivo oštri i goli vrhovi. Surove, divlje i nepristupačne, a opet tako lepe i poželjne, prosto se uvlače pod kožu i ubrizgavaju snagu za dalje.
Gordi i grandiozni, nastali kao rezultat silovitih prirodnih procesa, obraćaju nam se sa visine. I bukvalno i metaforično. Podsećaju na to koliko smo mali i ništavni u poređenju sa silama prirode, koliko je naš osećaj za vreme relativan u poređenju sa epohama njihovog nastanka.
Izuzetno slični po poreklu i pedigreu, a opet drastično različiti po izgledu, Veliki Krš i Borski Stol kao dve kule ponosno stoje i zaštitinički dominiraju okolinom Bora. Impozantni nazubljeni planinski bedem, kojem od milošte tepaju Alpi istočne Srbije i „pobratim“ prekoputa spadaju u najstarije planine Evrope.
Zavučen u blještavilu crnogorskog krša, usečen između surovih stena, skriven neverovatnom mimikrijom ili neobjašnjivom magijom, kanjon Nevidio je dugo „odbijao“ da bude eksponiran. Naravno, da je za njega znalo lokalno stanovništvo…
Osećaj dok gledate okolne crnogorske planine i masiv Durmitora kao na dlanu je zaista nezaboravan, a poseban doživljaj predstavljaju dva Škrčka i Crno jezero. Iz te perspektive, sa 2523 mnv, lako je razumeti zašto se lednička jezera Durmitora zovu „gorske oči“.
Kada sam video ovaj prizor bilo mi je jasno zašto ovaj kanjon zovu srpski Kolorado. Već iza sledećeg ćoška, usled drugog sastava stena, reka postaje zelena, a na pojedinim mestima gde se formira prirodni đakuzi, čak i bela.
Rtanj sa svojim izuzetno specifičnim oblikom, koji neodoljivo podseća na pošumljenu pravilnu piramidu, vekovima je podsticao mistične priče i legende međ’ narodom kojima je svaki pripovedač dodavao po nešto od svojih „začina“.